Koridorska trgovina

Utorak, 3. prosinca 1991.


Danas sam se još jedan put oprostio s Bernardom Kouchnerom. U družtvu sa svojom skupinom odputovao je iz Dubrovnika s transportnim brodom francuzke ratne mornarice “Rance”.
Ovaj Kouchnerov odlazak je  za nas ovdje puno lakši nego onaj predhodni, od prije desetak dana. Tad je humanitarni koridor tek bio uzpostavljen, a sad je postao naša već dosta dugotrajna  poveznica sa svietom, te ozbiljna psiholožka zaštita od agresora.
Na žalost, jučer se pokazalo, kako obstanak te izuzetno bitne žile kucavice, nije osobito čvrst i ovisan je o ljudskom razpoloženju i domišljatosti.
S naše strane moramo u svezi s koridorom biti izuzetno oprezni. Trebamo ga pozorno njegovati. Jučer smo zbog nedovoljnoga opreza umalo ostali bez njega!
Sjedao sam u svomu uredu s desetak predstavnica tisuću i šest stotina žena Dubrovnika, koje su podpisale apel za ostanak u Dubrovniku. Tumačio sam im kako smo morali prihvatiti odlazak iz Dubrovnika, jer inače ne bi bio uzpostavljen humanitarni koridor, a s time bismo izgubili zaštitu koju smo u medjuvriemenu dobili od medjunarodne zajednice, te ostali bez mogućnosti obskrbe s hranom. Rekao sam im kako je u Gradu ionako bilo previše ljudi za naše mogućnosti obskrbe, pa nam je odlazak odredjenoga broja ljudi odgovarao.
A onda sam osupnut shvatio kako moje sugovornice uobće ne znaju za odluku Kriznoga stožera o obustavljanju daljnjih odlazaka! Barem su se držale tako!
Radio Dubrovnik je morao objaviti tu viest. Skupina za informiranje pri Kriznomu stožeru puna je novinara, a hiperaktivni Slobodan Lang nije imao razloga šutjeti o tako bitnoj stvari, poglavito jer je čak bio nazočan sjednici na kojoj je formulirana i donesena odluka?
Ipak nakon čak šest dana od kad je naša odluka donesena ni jedna od skupine predstavnica dubrovačkih žena o tomu nije ništa znala!
Nisam želio ulaziti u iztraživanje njihove izkrenosti, premda mi je to odkriće bilo doista krajnje nevjerojatno.
Objasnio sam ženama kako je Krizni stožer donio odluku koja je u podpunosti u skladu s njihovim apelom, a zatim im strpljivo tumačio značenje uzpostave humanitarnoga koridora, ulogu francuzkoga ministra Kouchnera i talijanske ministrice Boniver koji su zaslužni za uzpostavu koridora i za okretanje veće pozornosti medjunarodne javnosti prema patnjama Dubrovnika.
Informirao sam ih kako nakon Talijana humanitarni brodski koridor sad održavaju Francuzi, te kako je u Gružu  privezan njihov ratni transportni brod "Rance", koji je dopremio tri stotine tona hrane.
Naglašivao sam ono čega su i same bile sviestne, kako je  doista ugodno na kraju Gružke luke vidjeti privezan veliki sivi ratni brod. Zločinci koji se s druge strane ušća Rieke dubrovačke nalaze na petstotinjak metara udaljenosti, sigurno imaju povećani respekt. Ovaj brod ih vjerojatno zbunjuje.
Na licima žena  početnu nesklonost je zamienilo razumievanje. A onda je zazvonio brzoglas.
-“Željko, katastrofa! Kouchner je ovdje kod mene i traži do  ure popodne dolazak izbjeglica na Rance, inače će brod otići i humanitarni koridor će se prekinuti. Kouchner je strašno srdit,“ začuo sam uznemireni glas Pera Poljanića.
-“Pa što me nisi zvao kad je došao”, srdito sam mu odgovorio.
-“Nisam se sjetio. Nisam ni imao vriemena. Uletio je, kažem ti, strašno srdit. I evo sad odlazi. Moram se s njim pozdraviti. Pričekaj!“ rekao je Pero razvidno u panici.
Spustio sam slušalicu, skočio sam na noge i krenuo prema vratima.
-“Ovo se zove sreća. Točno kad sam vam počeo tumačiti ovo u svezi s koridorom, evo možda ga izgubimo. Moram otići. Ovo je krajnje opasno. Možete me pričekati, ili se možemo ponovno vidjeti drugi put. Dogovorite se s tajnicom. Oprostite,“ rekao sam ženama i iztrčao iz ureda. Grozničavo sam razmišljao na koji način odobrovoljiti Kouchnera i ne izgubiti taj dragocjeni i spasonosni koridor. Francuzkoga ministra sam susreo na stubama.
-“Krenuo sam k Vama jer mi je gospodin Poljanić rekao kako se samo s vama mogu dogovarati. Ne znam zašto su me uobće onda odveli k njemu,“ rekao mi je čim me je vidio. Bio je razvidno loše volje.
“Je li istina kako ste zabranili daljnji odlazak ljudi iz Dubrovnika?” upitao me je prije nego sam mu bilo što uzpio reći.
Sretno sam primietio kako nema neljubaznosti u tonu njegovog glasa, premda je to bilo za očekivati, sudeći prema  malo prijašnjim Perovim riečima.
“Dodjite u moj ured. Sjest ćemo i objasnit ću Vam situaciju. Nema tu nikakovog problema. Vidjet ćete.” odgovorio sam mu.
“Dobro, ali znajte, svaka zabrana odlazka je ugrožavanje osnovnih ljudskih prava. Ljudi moraju moći otići”, rekao mi je Kouchner.
Uputili smo se odmah zajedno uza stube.
Na vrhu stuba smo susreli Aidu Djirlić,  jednu od predstavnica žena, koje sam bio ostavio u uredu. 
Aidu poznajem još od studentskih dana, a poznanstvo smo održavali kroz moju čestu kupovinu zrakoplovnih karata u poslovnici JAT-a na Pilama, gdje je Aida našla zaposlenje. Aida zna strane jezike, možda i francuzki. Kouchner bi od nje mogao čuti kako je zabrana odlazka u skladu sa stavom stanovnika Dubrovnika i to bi čuo od jedne žene koja je predstavnica tisuću i šest stotina žena koje su podpisale peticiju o potrebi zabrane odlazka. Bilo bi pametno predstaviti je Kouchneru kao reprezentativni uzorak dubrovačkoga pučanstva, pomislio sam.
Učinio sam to i napravio ozbiljnu pogriešku.
-“Gospodine ministre, trebali biste prestati ohrabrivati i poticati odlazak ljudi iz Dubrovnika. Mi, dubrovačke žene smo protiv toga...”, počeka je govoriti Aida.
“Draga gospodjo,” prekinuo ju je Kouchner, “dosta mi je svega ovoga. Došao sam ovdje pomoći, a vi me napadate. Znate što. Otići ću, obustaviti humanitarni koridor, a vas ću ostaviti neka se sami snalazite s tim krvavim ratom!”
Prvi put sam vidio Kouchnera kako viče s neskrivenim izrazom srčbe na licu. Aidine rieči su ga bile razvidno pogodile. Razvidno su mu bile prelile čašu.
Aida je stajala prestravljena i bez rieči.
Kouchner se pak uz kratki pozdrav i kisela lica okrenuo i polako počeo silaziti niza stube prema izlazu.
Sustignuo sam ga i spuštajući se uzporedno s njim rekao:
-“Gospodine ministre. Dajem Vam rieč kako ću osobno osigurati nastavak odlazka ljudi iz Dubrovnika!”
Zaustavio se i pogledao me. Na licu mu se vidjelo kako je uzpio vratiti kontrolu.
Preko oka sam primietio kako se desetak stuba iznad nas zaustavila i Aida  Djirlić,  razvidno pokušavajući na taj način izbjegnuti moguću novu neugodnu situaciju.
“Znate doista, ako zabranjujete odlazak ljudima, onda nemamo što razgovarati. Uostalom već sam rekao ako do ure popodne na Ranceune budu ljudi koji žele otići iz Dubrovnika, ja se povlačim iz svega, a humanitarni koridor se prekida”, rekao mi je francuzki ministar.
“Ali rekao sam Vam. Ovo je specijalna situacija. Humanitarni koridor je nama velika dragocjenost i svi smo vam zahvalni zbog vaše ideje i vaše pomoći. Lako se možemo dogovoriti i naći riešenje,” odgovorio sam mu.
“Uostalom ja o tomu nemam što ni pregovarati ni razgovarati. Na Ranceu su  zapoviednik broda i predstavnik Ujedinjenih naroda gospodin De Mistura. Podjite i dogovorite se s njima” na odredjeni način ipak je popustio  Kouchner.
-“Izvrstno. Odmah ću otići tamo. Vidjet ćete. Sve će biti u redu. Samo vas molim za malo strpljenja i razumievanja. A pokazali ste do sad kako doista imate srdca i shvaćate okolnosti u kojima se nalazimo.“
-“Samo vi podjite do broda i dogovorite se. Ne ću se više uplitati u to. I sjetite se. Humanitarni koridor je uzpostavljen prije svega kako bi se izišlo u susret ljudima koji ovdje pate. Ako oni ne smiju prići koridoru onda i koridor nema smisla,“ rekao mi je.
Za to vrieme izišli smo iz zgrade i došli do samovoza koji je čekao ministra.
Pozdravili smo se pristojno. Napetost je bila nestala. Odvezao se prema hotelu.
Ušao sam odmah zatim u svoj samovoz. Na vratima Obćine primietio sam Aidu kako gleda za mnom.
-“Možeš poći sa mnom na Rance, ako ti se da,“ doviknuo sam joj.
-“Ali pazi! Samo uz jedan uvjet. Ne smiješ se miešati u razgovor,“ dodao sam kad je prišla.
Pomislio sam kako bi, kad je već ovako krenulo, bilo dobro imati svjedoka za ono što me očekuje.
Klimnula je glavom u znak pristanka i ušla.
Dok smo se vozili prema Gružu Aida nije mogla prestati izražavati svoju osupnutost zbog Kouchnerova ponašanja, pa i njegova slovara.
Zapoviednik Rancea mi se predstavio, ali mu nisam uzpio registrirati ime. U takovim situacijama običavam čovjeka kojega sam upoznao ponovno pristojno upitati kako se zove, ali to tad nisam imao volje učiniti. Uostalom barem sam De Misturi znao ime. Sugovornicima sam predstavio Aidu koja se držala dogovora i naš razgovor šutke pratila sa strane.
Razgovarali smo u vojnički urednom i odbojno jednostavnom malenomu brodskomu salonu.
-“Ministar Kouchner nas je nazvao i rekao kako ste spremni prikupiti nekoliko stotina ljudi, koje smo spremni prevesti na sigurno, “rekao mi je kapetan broda.
“Znate, na našu sreću sve ranjene i nemoćne smo već evakuirali. Sad bismo mogli pronaći možda tridesetak ljudi koji zadovoljavaju kriterije za evakuaciju,” odgovorio sam mu.
“Čekajte! Zar mislite kako je  Rance stignuo u Dubrovnik za odvezti tridesetak ljudi. Pa kako će to izgledati kad se pojavi pred medijima u odredišnoj luki? Izgledat će kako je Dubrovnik riešio svoje probleme i humanitarni koridor više nema smisla.”, u razgovor se uključio Staffan De Mistura.
Morao sam u sebi priznati kako njegovo razmišljanje dosta utemeljeno. Ipak ostao sam pri odluki braniti stav i odluku Kriznoga stožera o zaustavljanju odlazka.
“Koji broj ljudi držite optimalnim?” rekao sam glasno.
“Recimo tri stotine,” odgovorio mi je kapetan.
 Naš se razgovor zatim pretvorio u cjenkanje. Kao na tržnici.
“Možda bismo mogli sakupiti pedesetak osoba.”, rekao sam.
“Moramo izploviti s barem dvije stotine prognanika”, snizio je svoju kvotu francuzki kapetan.
Nastala je kratka stanka. Aida Djirlić nas je gledala sa strane i bilo je jasno kako joj ni na kraj pameti nije umiešati se.
-“Ovaj humanitarni koridor za nas znači život i mi smo toga itekako sviestni. Vjerujte mi. Ali molim Vas nemojte nam otežavati život. Mi ovdje živimo u najgorim mogućim uvjetima i na rubu smo obstanka. Ako se Grad izprazni, propali smo. Svi naši napori, pa i ovaj humanitarni koridor bit će uzaludan. Neprijatelji će nas onda svladati. Mi jednostavno moramo osigurati brojnost pučanstva. Moramo osigurati ostanak svih onih koji su sposobni nositi se s ovim nedaćama. S druge strane sviestan sam kako brodovi trebaju odvoziti ljude u sigurnost, jer je to osnovni uvjet održavanja koridora. Vjerujte, dat ću sve od sebe u pronalazku sedamdesetak osoba koje će odputovati s vama, i potrudit ću se pronaći sliedeću skupinu prognanika za sliedeći brod, pa onda  i za sliedeći.“
-“Moramo naći neki dobar kompromis. Razumijem vas, a i vi nas razumijete,“ javio se kapetan broda. De Mistura je šutio razvidno nerazpoložen.
-“Tako je. Hvala vam zbog vašeg razumievanja. Vi ste nam velika nada. A sad moram ići i organizirati odabir ljudi. ” rekao sam im  ustao. Ustala je i Aida.
Naši domaćini su na to takodjer ustali.
Izpratili su nas s broda. Pozdravili smo se sviestni i jedni i drugi kako smo postignuli implicitni dogovor, kojega nije osobito dobro previše dirati i naglašivati što je to točno dogovoreno. Bila je to jedna od riedkih situacija u kojoj sam spremno prihvatio taj način, procienivši to kao najbolje riešenje.
 Naša je situacija težka, ali ni njihova nije baš jednostavna.  Još do malo prije su se bojali kako će se morati vratiti s praznim brodom. Ni oni, a ni Kouchner  zbiljno ne žele završetak ove misije, jer bi se to moglo protumačiti kao njihov osobni neuzpjeh.
Dok smo se vozili natrag prema Gradu Aida Djirlić  mi je priznala, kako je tek sad shvatila u kakovoj se situaciji nalazim. Ona je shvatila, jer je vidjela. Većina ljudi ništa ne zna, a ja ne smijem, u interesu Dubrovnika, ništa javno o tomu govoriti. Mogu samo hvaliti sve koji su stignuli u pomoć Dubrovniku, bez obzira na njihove motive i na sve njihove nedostatke! Sad barem ne trebam predstavnicama žena objasnjivati situaciju. Njihova kolegica će im moći sve liepo objasniti.
Po povratku u Grad dao sam nalog za žurno sazivanje  sjednice Kriznoga stožera.
Na sjednici sam iznio ideju koja je u isto vrieme naišla i na smieh i na prihvaćanje. Već neko vrieme jedna skupina Bosanaca je tražila mogućnost odlazka iz Dubrovnika. Ako njima odobrimo odlazak, ne ćemo prekršiti svoju raniju odluku jer su oni sada strani državljani, pa mi nemamo prema njima nikakove ingerencije. Složili smo se kako svakako trebamo izići u susret Kouchneru i njegovima.
Je li Kouchnerovo jučerašnje postavljanje ultimatuma bio blef? Težko je to procieniti. Tek Rance je ostao zajedno s francuzkim ministrom u Dubrovniku još jedan dan.
Dapače Kouchner je sinoć priredio oproštajnu večeru u Argentini!
Tiekom večere Kouchner je ponovno izgledao uobičajeno, kao naš prijatelj i zaštitnik. Svetčano je obećao nastavak humanitarnoga koridora i svojega rada na oslobadjanju Dubrovnika od agresorskoga okruženja. Sjedao je pored mene, pa sam imao mogućnost praktički cielu večer pričati njim. Bio je izuzetno veseo.
U jednom trenutku mi je rekao kako ima jednu veličanstvenu ideju pa bi o njoj volio čuti moje mišljenje. Pogledao sam ga upitno očekujući što će reći. A on me je na to uhvatio za rame i rekao kako bi bilo dobro kad bismo se na trenutak udaljili od stola. Ustali smo na to obojica i na čudjenje ostalih otišli smo nekoliko koraka u stranu.
-“Na pamet mi je pala jedna zamisao koja bi za vas u Dubrovniku bila od izuzetne koristi i praktički bi i simbolički značila kraj vaših patnji,” rekao mi je sav ozaren.
-“Samo nastavite. Pretvorio sam se u uho,” odgovorio sam mu.
-“U Dubrovniku bi u jednoj od crkava, a mislim da je za to najpogodnija franjevačka crkva na Staru godinu trebalo organizirati koncert, koji bi prenosile svjetske TV postaje,” nastavio je.
-“Izvrstna ideja. A znajući kako je vaša vjerujem u njezinu realizaciju. Pokazali ste i dokazali koliko puno toga ste u stanju učiniti,” odgovorio sam mu.
Na njegovu licu sam vidio kako je sretan što sam se složio s njim. A zatim je izgovorio nešto što je za mene bilo poput hladnoga tuša:
-“Koncert bi se  prenosio i u Hrvatskoj i u Srbiji, odnosno na prostoru ciele bivše Jugoslavije, a  izvodjači bi bili i iz Srbije i iz Hrvatske. Dapače medju gostima bih u Dubrovnik pozvao i neke visoke uzvanike iz Beograda...”
Kouchner je tu zastao gledajući me pozorno i ozbiljno. Na mojemu licu je mogao pročitati razočaranje koje me je bilo obuzelo. Nisam ga mogao skriti. A nisam ni htio.
-“Dobro, znate što. O svemu još moram dobro promisliti, a sad se moramo vratiti za stol. Nije pristojno što smo se ovako udaljili,” snašao se francuzki ministar, a ja sam mu bio zahvalan na snalažljivosti, ali i izkrenosti.
Kad smo ponovno sjeli naš razgovor je i dalje bio srdačan, ali je skrenuo u podpunosti na druge teme.
Obnovi dobrog razpoloženja pomagalo je francuzko vino. Kouchnerova pratnja ovaj put nije željela riskirati. Za svojega ministra, a sigurno i za sebe, doniela je sa sobom nekoliko škatula sedam decilitarskih boca s dragocjenom tekućinom.
Možda je netko od njih čuo i zapamtio ono što sam bio rekao talijanskim novinarima za dolazka „San Marca“. Vjerojatnije se ipak radi radi o čistoj slučajnosti i ustaljenoj proceduri za slučajeve kad humanitarci visokoga ranga odlaze u krizna područja.
Ipak  groteskno mi je djelovalo  kad je Kouchner zatražio od konobara neka otvori novu bocu vina jer mu se nije svidio miris čepa upravo otvorene boce. Zatražio je od mene neka ja to potvrdim.
Premda nisam neki veliki vinski znalac i unatoč situaciji u kojoj me problematika čepova uobće ne zanima, miris me nije izdao i na malo iznenadjenje konobara složio sam se s Kouchnerom.  Vjerojatno bih se bio složio s ministrom i ne osjetivši baš ništa, premda mi neizkrenost doista nije običaj. Francuzki ministar je za nas predragocjen, a uostalom to je vino koje je on dovezao sa sobom, a onu otvorenu bocu će već netko popiti. Bitno je neka se humanitarni koridor i Kouchnerove aktivnosti nastavljaju.
Sukladno dogovoru na sjednici Kriznoga stožera, organizirali smo odlazak onih Bosanaca na brod “Rance” ali ih Francuzi  iz nekih svojih razloga nisu željeli prihvatiti, pa smo morali pronaći prave Dubrovčane. Izbor potrebitoga broja žena i djece sam s Kriznoga stožera prebacio na Civilnu zaštitu.
Čelniku Civilne zaštite Krešu Milasu i njegovoj škvadri sigurno nije bilo težko pronaći dostatan broj onih koji žele otići. Kad bismo to dopustili, otišla bi većina stanovnika. Vjerojatno i mnogi od onih koji su podpisali peticiju za zabranu odlazka!
Doista koliko bi ljudi još odputovalo kad bismo to dopustili. Grad bi ostao prazan. Svakodnevno me obsjedaju oni koji bi o Dubrovniku skrbili sa sigurne udaljenosti.
Uz pojedince otišle bi i neke poznate dubrovačke tvrdke. I to s puno argumenata. U Dubrovniku oni sad samo egzistiraju, izvan Dubrovnika bi se mogli vratiti poslovanju, što bi opet za Dubrovnik bilo dobro, jer bi se nešto novca sigurno vratilo.
Atlantska plovitba bi željela cjelokupno rukovodstvo prebaciti čak u inozemstvo. Atlasod prije početka rata radi iz Zagreba, pa bi tamo zbog poslovne nuždnosti tamo povukao još ljudi.  "DTS" bi na sigurno želio s brodovima prebaciti i svoje teretnjake i vodeće ljude.
Sve u svemu “Rance” je produljio svoj boravak u Gružu, a humanitarni koridor je nastavio živjeti. Od sad dalje za svaki brod će biti dogovoren minimalni broj ljudi, koje će odpeljati,  kako bi novinari u luki priama imali što snimati.
S Ranceom su uz Kouchnera, njegovu škvadru i posadu broda odputovale još 94 osobe. Ako bi kroz koridor brodovi odvozili naše ljude s ovim tempom, to za sad nije opasno. Uz predpostavku odlazka jednoga broda u tri dana, kroz sliedećih mjesec dana otišlo bi manje od tisuću osoba.
A u tomu vriemenu bi se nešto moralo riešiti. Samo nam treba obstati. A to ne će biti ni malo lako. JNA je sve nestrpljivija. Paradoksalno je kako su nestrpljivi i tamošnji jastrebi i golubi. Jastrebi bi čim prije željeli zauzeti Dubrovnik, a golubi bi se brzo željeli povući, a pri tomu občuvati obraz pred svojom javnosti.

Nastavak