Teret odgovornosti

Srieda, 2. listopada 1991.

Poginula su nam dva redarstvenika, a imamo nekoliko ranjenih na puno obćinskih područja, od Čepikuća, Osojnika, Rožata, Bosanke do Konavala. Ove viesti od svega padaju najteže. Na žalost neizbježne su. Čak je pravo čudo što poginulih i ranjenih nema više, premda njihovim obiteljima i bližnjima brojitba i račun vjerojatnosti ne znače baš ništa.

U JNA ne štede strjeljivo i ne biraju ciljeve. Ušli su na naše područje i s tenkovima i pješačtvom se približivaju Dubravki u Konavlima. Javio mi je to Luka Korda. Pri tomu od mene nije ništa tražio. Djelovao je dosta utučeno.

I na području Osojnika, JNA je priešla na naše područje ali je zaustavljena i tamo se vodi težka bitka. Brgat je napadnut s raketama iz zrakoplova.

Granate padaju po samomu području grada, na Nuncijatu, na Kantafig. Jugoslavenski vojni brodovi su se stacionirali izpred Trstenoga i Slanoga i pucaju po kopnu. Fosfornim granatama su zločinci uzpjeli zapaliti šumu pa je ugrožen i dragocjeni perivoj u Trstenomu.

Unatoč svemu, život na području obćine se izvanredno dobro prilagodjuje ovim težkim okolnostima. Iz “Čistoće“ su me pitali smiju li početi bacati  smeće s Orsule prema moru. Odobrio sam. S pekarima sam dogovorio odvoz kruha prema Župi, Cavtatu, Mokošici i Slanomu.

Iz svih područja obćine u Dubrovnik stižu prognanici. Unatoč prietećim brodovima JNA, neki od njih su se odlučili iz Cavtata prema Gradu krenuti s barkama. U župskomu hotelu “Astarea“ već je 1700 prognanika, a na Babinu kuku je za prognanike otvoren i hotel “Tirena“.

Iz trenutka u trenutak stiže množtvo informacija, od kojih su neke samo predpostavke, a neke se pokažu i podpuno netočnima. Primjer traženja riešenja za situacije koje se mogu, a ne moraju dogoditi  su pozivi u svezi s mogućim izkrcajima neprijatelja. Direktor Babina Kuka Mladen Falkoni me je zvao zbog slutnje kako će se vojnici JNA izkrcati  na žale izpred hotela “President“, a ljudi u Kriznom stožeru Lapad su zaključili kako se lako može dogoditi  izkrcaj vojnika JNA na glavnu lapadsku pjeskovicu. Pitali su me trebaju li tamo poslati svoje obhodnje. Rekao sam im neka to svakako učine, ali i neka izvidjanje i stražarenje prošire i na cieli Babin kuk. Uputio sam ih neka se takodjer jave u Zapoviedničtvo obrane, kako bi došlo do bolje koordinacije.

Bila je stignula viest o izlazku JNA na magistralu kod Neuma, što bi nam značilo prekid cestovne veze sa zapadom, ali je ubrzo nakon toga prispio demanti. Slična je bila i viest o  odlazku naših snaga s položaja od Brgata do Bosanke. Možda je odlazaka i bilo, ali naši položaji su na tomu području čvrsti. Čuo sam to od Nojka Marinovića, kad je zajedno s Miljenkom Bratošem došao k meni. Trebali su me kao posriednika sporu. Nisu se mogli usuglasiti glede uporabe postrojbe koju je Miljenko uz moju podporu bio uztrojio i drži je uz Sriedište za obavješćivanje.

Situacija oko spora izmedju Marinovića i Bratoša bila je na odredjeni način absurdna. I Miljenko i ja smo do sad bili nezadovoljni što Marinović nije pod svoje zapoviedničtvo preuzeo sve naoružane postrojbe koje su nam ovdje na razpolaganju. A sad, kad je od Miljenka zatražio postrojbu koju je Miljenko uztrojio, naišao je na odpor.

-“Vaši mi ljudi trebaju samo zbog jedne specialne zadaće. Nakon toga ću Vam ih vratiti. Rekao sam vam to već,“ rekao je Marinović Bratošu s gotovo molećivim tonom. Nojko je djelovao smireno, a Miljenko jako srdito.

-“Ne mogu vam ih dati. Te sam ljude sam skupio. Oni imaju obitelji. Ja sam za njih odgovoran, ako im se nešto dogodi,“ odgovorio je.

-“Svi ljudi na bojištu imaju obitelji. I svima se može nešto dogoditi. I ja sam za njih odgovoran. Ovo je vrieme rizika. Oni koji su pod oružjem trebaju braniti domovinu,“ odgovorio mu je Marinović.

Miljenko se razvidno našao u škripcu. Mrštio se, puhao.

Pogledao me je upitno. Razumio sam ga. Te mladiće, koje je prikupio, gledao je kao svoje sinove. I doista mu je bilo težko izravno ih izložiti golemoj opasnosti. A Marinoviću nije vjerovao u podpunosti. Što ako ih namierno pošalje u pogibelj?

Pogledao sam obojicu. U trenutku mi je i Nojko izgledao jednako blizko poput Miljenka.

Nema kod njega nekih zadnjih misli. Svi mi zajedno smo u užasno težkoj situaciji i jednostavno moramo vjerovati jedni drugima i podupirati se medjusobno. Marinović je zapoviednik obrane. Neka onda obranu, zajedno s onima s kojima se razumije, preuzme na sebe. Miljenko i ja mu moramo pomagati u svatkomu pogledu, pomislio sam.

-“Ovo što je gospar Nojko rekao jako je logično. Svi smo mi sad izuzetno izloženi riziku. Istina na prvim crtama taj je rizik puno veći, ali ljudi koji su prihvatili oružje jednostavno su morali računati s rizikom. Ne smijemo imati dvostruke kriterije. Miljenko, molim te pomozi Nojku,“ rekao sam.

-„Ali kad sam ih naoružavao govorio sam im kako im je zadaća obrana Sriedišta. Kako sad mogu to promieniti,“ odgovorio mi je Miljenko.

-“Pokušaj. Smisli nešto,“ rekao sam mu.

-“Dajte mi ih barem pola, neka ostali ostanu oko Sriedišta,“ priskočio mi je Marinović u pomoć, razvidno pokušavajući naći kompromis.

-„Dobro. Dat ću Vam pola. Ali samo privremeno. Dok ne obavite to što ste zamislili,“ pristao je nevoljko Miljenko.

-“Učinit ću to zbog tebe. Sad si i ti odgovoran za njihove živote,“ okrenuo se na to prema meni.

-“Hvala vam gospodo, ja sad moram ići“ ustao se na to Marinović pružajući nam ruku.

-“Moram i ja odmah ići. Ali htio sam ti na samo reći. Nisam baš sretan s ovim, ali kad ti tako kažeš neka ti bude,“ rekao je Miljenko nakon što je Marinović izišao.

Šutio sam. Bilo mi je žao što po prvi put nisam držao prijateljevu stranu nego sam se priklonio nečijemu drugomu mišljenju.

-“Još nešto. Ovo s davanjem znaka za uzbunu, a posebice kad treba prekinuti uzbunu više nema smisla. Krizni stožer to nije u stanju činiti kako treba. Ako neko vrieme nema pucanja onda treba uzbunu prekinuti. Ljudi moraju moći izići iz skloništa, poći po vodu, po hranu. To im se mora omogućiti,“ rekao mi je priekorno.

-„Ali kako prekinuti kad su svud uokolo brodovi JNA, kad neprestano lete zrakoplovi poviše nas, kad se sa svih strana čuju explozije. Pa prvu uzbunu smo dali, samo zbog toga što su u Mostaru bili uzletjeli zrakoplovi JNA,“ pokušao sam se obraniti.

-„Sad je drugo vrieme. Ljudima ovdje u Gradu treba dati mogućnost za obskrbu i odmor. Na nama je prihvaćanje rizika. To nam je posao,“ odgovorio mi je Miljenko.

Kad mu nisam ništa odgovorio, nastavio je:
-“Shvaćam te. Onda moraš i ti mene shvatiti zašto mi nije lako moje ljude izložiti opasnosti.“

-“Pa rekao sam ti kako te shvaćam,“ odgovorio sam mu.

-“A što kažeš da jednostavno s Kriznoga stožera skinemo zadaću davanja uzbune i prenesemo to na Sriedište. Tamo su ljudi tomu vičniji. Vježbali su se za to. Ja sam tamo s njima puno vriemena. Ostavi uzbune meni i Sriedištu. Što kažeš,“ upitao me.

-“Nemam ništa protiv. Slažem se. Olakšat ćeš mi život. I doista Sriedište ima više informacija. Tamo je puno ljudi koji se bolje razumiju u udaljenosti, smjerove. Točno vode računa prije koliko vriemena je pala zadnja granata. Učinimo tako. Od sad neka odlučuju oni, a ako nisu sigurni neka pitaju tebe. Ako vam treba savjet, kad je težko odlučiti, uviek me možete nazvati,“ rekao sam mu.

Kad je otišao, bio je nešto manje smrknut nego kad je došao.

Odgovornost je uviek težka, ali kad se radi o odgovornosti za ljudske živote, onda je to tek težina. Što god sad rekao ili učinio, posljedice su tu.

Uloga Nojka Marinovića je izuzetno težka. Ne samo iz razloga što nema ni približno dostatno oružja, što je pobjegao iz JNA i odmah zatim morao preuzeti vodjenje obrane od te iste JNA, nego i što je izravno odgovoran za živote naših uglavnom mladih ljudi koji su na bojištu. Ipak, premda sam siguran kako se zbog toga osjeća izuzetno nelagodno, on se barem dugo godina vježbao i pripremao za nešto ovakovo. Uostalom sam je izabrao vojnički posao kao životno zanimanje. 

Miljenku je kao dojučerašnjem civilu puno teže. Meni je objektivno najgore, jer sam kao predsjednik Kriznoga stožera na odredjeni način odgovoran i za Nojkove i za Miljenkove odluke, ali i za odluke puno drugih ljudi kojima sam nadredjen i kroz Krizni stožer i kroz Izvršno vieće. Vojni i civilni aspekti, pa ma koliko to ja pokušavao razdvojiti, uzko su povezani. I bit će mi tako sve dok postoji Krizni stožer. Ili dok me netko ne zamieni. Ili dok ne poginem.

Najgore je što će uviek biti težko ocieniti je li odredjena odluka smanjila ili povećala rizik i pogibelj za naše vojnike i pučanstvo, je li žrtava zbog toga bilo manje ili više. Na žalost, ni jedna odluka nije u stanju u podpunosti spriečiti žrtve. Uostalom to nije moguće učiniti ni u miru. Ma kakove mjere opreza bile uzpostavljene uviek ima prometnih nezgoda s kobnim posljedicama, ubojstva, padova i slično. Zbog psiholožke stabilnosti dobro dodje svaka utješna i olakšavajuća uzporedba.  

U polnoć sam dao izjavu Radio Dubrovniku. Svim sam silama nastojao zvučiti optimistično i ne govoriti ništa što bi moglo odkriti stanje naše obrane, jer neprijateljske službe sigurno osluškuju što se kod nas govori. Vjerujem kako sam uzpio u tomu.

Nastavak